Zavičaj – neiscrpan izvor snage i identiteta: Ukusi koji čuvaju sećanje

Čačanski kraj, smešten između pitomih obronaka Ovčara i Kablara i toka Zapadne Morave, ispod tajnovite Jelice ,vekovima je predstavljao prostor u kojem su se susretali istorija, duhovnost i priroda.

Ovaj kraj iznedrio je brojne znamenite ličnosti, sačuvao bogato kulturno nasleđe i ostao prepoznatljiv po gostoprimstvu, radu i privrženosti porodičnim vrednostima.

Tradicija čačanskog kraja živi kroz običaje, porodične slave, folklor, narodnu muziku, zanate i gastronomiju. Upravo u tim naizgled jednostavnim svakodnevnim vrednostima krije se snaga zajedništva i

osećaj pripadnosti koji se prenosi sa kolena na koleno.

Postoje mirisi i ukusi koji nas, ma gde bili, u trenutku vrate kući. Oni ne pripadaju samo kuhinji, već uspomenama, porodičnim okupljanjima i vrednostima koje su generacije brižljivo čuvale.

Upravo zato je zavičaj mnogo više od mesta rođenja – on je prostor u kojem se oblikuje identitet, a tradicionalna jela predstavljaju jedan od njegovih najprepoznatljivijih simbola.

Čačanski kraj oduvek je bio poznat po vrednim domaćinima koji su od onoga što im je priroda darovala stvarali jednostavna, ali hranljiva i izuzetno ukusna jela.

U vremenu kada se živelo u skladu sa godišnjim dobima i kada se ništa nije bacalo, nastajali su recepti koji su opstali do danas, svedočeći o mudrosti naših predaka.

Među njima posebno mesto zauzima bungur – gotovo zaboravljeno jelo koje poslednjih godina ponovo pronalazi put do trpeza i ljubitelja tradicionalne kuhinje.

 

Stariji ljudi su govorili:

„Ko jede bungur, može ceo dan za plugom.”

U zapadnoj Srbiji — posebno po selima oko Užice, Požega, Bajina Bašta, Prijepolje i Zlatiborskog kraja — bungur je bio veoma važno „težačko jelo”.

Spremao se naročito zimi i tokom velikih poljskih radova, jer je bio jeftin, hranljiv i mogao je dugo da stoji.

Vera Negovanović iz udruženja žena sela Vujetinci bungur priprema po starinski ali kako kaže samo na manifestacijama jer se ovo jelo već odavno ne

nalazi na trpezama modernih porodica.

,, Bungur se kuva dugo,prvo se pšenica izlomi,izbungura,pa se kuva oko dva sata. Potom se zaprži kao svako jelo. Kuva se obično u kotliću mada može i šerpi ili loncu.

Mi ga kuvamo malo gušće da se može servirati na manifestacijama,ranije je to bilo varivo.,-kaže Vera.

Foto Amppress  Vera Negovanović Vujetinci

Pripreman od krupno tucane ili lomljene pšenice, bungur je vekovima bio simbol skromnosti, rada i domaćinskog života. Kuvan sa mlekom, sirom ili kajmakom, a često i uz sezonsko povrće ili meso,

predstavljao je hranljiv obrok koji je davao snagu ljudima naviklim na težak rad u polju i voćnjacima.

Foto Amppress  Bungur

Njegova vrednost danas nije samo u ukusu. Bungur nosi priču o vremenu kada se hrana pripremala strpljivo, od lokalnih namirnica, bez rasipanja i suvišnih dodataka.

U njemu se prepoznaje filozofija života koja je počivala na umerenosti, poštovanju prirode i zahvalnosti za ono što zemlja daje.

Pored bungura, trpezu čačanskog kraja krasila su i mnoga druga jela: proja, cicvara, kačamak, pita od domaćih kora, pasulj iz zemljanog lonca, podvarak, jela od koprive i zelja, kao i domaći sir, kajmak i neizostavna pogača.

Svako od njih nosilo je priču o porodici, zajedništvu i običaju da se za istim stolom okupe svi – od najmlađih do najstarijih.

 

Jelena Milićević iz Centra za negovanje tradicije objašnjava zašto je očuvanje starih mirisa i ukusa važno.

Foto Amppress Jelena Milićević CNT

-Čačansko planinsko selo Vujetinci je uspelo da sačuva pripremu i recepturu ovog jela i praksu pripreme. Ono što ide u prilog ovom jelu koje se pominje u Kneževoj večeri u srednjem veku.

Tokom leta se održava manifestacija ,,Bungurijada,, koja ima takmičarski karakter.

 

Danas, kada se sve više govori o zdravoj ishrani i povratku autentičnim ukusima, tradicionalna kuhinja čačanskog kraja dobija novo značenje. Ono što su naši preci pripremali iz potrebe, savremeni čovek prepoznaje kao bogatstvo –

hranu koja je prirodna, hranljiva i duboko povezana sa podnebljem iz kojeg potiče.

Čuvanjem starih recepata ne čuvamo samo kulinarsko nasleđe. Čuvamo govor naših baka, miris ognjišta, porodične običaje i uspomene koje nijedna moderna kuhinja ne može da zameni.

Svaki sačuvani recept postaje deo priče o jednom kraju i ljudima koji su ga stvarali.

Zavičaj se ne pamti samo po pejzažima i znamenitostima. On se pamti po ukusu bungura, toplini tek ispečene pogače, mirisu domaćeg hleba i razgovorima za porodičnim stolom.

Upravo u tim jednostavnim, iskrenim trenucima krije se neiscrpan izvor snage i identiteta čačanskog kraja – nasleđe koje vredi sačuvati i preneti budućim generacijama.

 

Amppress

 

 

 

Autor