Zaboravljena jela naših predaka

Mnoga tradicionalna jela sa Balkana polako nestaju iz svakodnevne kuhinje, iako su nekada bila osnova porodične trpeze.

Ta jela su nastajala od jednostavnih sastojaka, uz mnogo strpljenja i malo otpada — kuhinja siromašna novcem, ali bogata ukusom.

Popara,tarana,bungur,beli muž,rinflajš,samo su neka od jela koja su već odavno zaboravljena i tek ponegde neka stara domaćica ima recept ali i priču o njima.

Bungur (negde i bulgur, burgul ili bungurica) je starinsko jelo od grubo lomljene i prethodno obarene pšenice.

Nekada je bilo veoma rasprostranjeno po selima Srbije, Bosne, Hercegovine i južne Srbije, posebno kao jeftino i zasitno jelo za radnike i domaćinstva.

Najčešće se spremao na nekoliko načina: kao jelo ,,na kašiku,,-varivo, sa sirom,kajmakom,mlekom, uz suvo meso i slaninicu kuvan sa zaprškom i mašću.

Foto Amppress

Osnovni sastojci za pripremu bungura su lomljena pšenica,koja se posebno lomila u žrvnju,zatim voda,so,mast,luk i suvo meso ako je imalo.

Stariji ljudi su govorili:

„Ko jede bungur, može ceo dan za plugom.”

U zapadnoj Srbiji — posebno po selima oko Užice, Požega, Bajina Bašta, Prijepolje i Zlatiborskog kraja — bungur je bio veoma važno „težačko jelo”.

Spremao se naročito zimi i tokom velikih poljskih radova, jer je bio jeftin, hranljiv i mogao je dugo da stoji.

Vera Negovanović iz udruženja žena sela Vujetinci bungur priprema po starinski ali kako kaže samo na manifestacijama jer se ovo jelo već odavno ne

nalazi na trpezama modernih porodica.

,, Bungur se kuva dugo,prvo se pšenica izlomi,izbungura,pa se kuva oko dva sata. Potom se zaprži kao svako jelo. Kuva se obično u kotliću mada može i šerpi ili loncu.

Mi ga kuvamo malo gušće da se može servirati na manifestacijama,ranije je to bilo varivo.,-kaže Vera.

Foto Amppress Vera Negovanović

Stara jela nisu samo hrana — ona su deo kulturnog identiteta, sećanja i načina života jednog naroda. Zbog toga se danas sve više posmatraju kao nematerijalna kulturna baština.

U Srbiji tradicionalna jela čuvaju lokalne običaje,porodične recepte,dijalekte i nazive namirnica,stare sorte žitarica,voća,povrća.

Na primer, jela poput bungura,belmuža,cicvare,tarane,govore mnogo o tome kako su ljudi nekada živeli, radili i preživljavali.

Neka od tih jela danas su zaštićena ili se nalaze u postupku zaštite kao deo lokalne tradicije. Posebno je poznat Belmuž iz istočne Srbije, koji se često predstavlja na manifestacijama i festivalima hrane.

Poznata je i čačanska ,,Kupusijada,, i zlatiborska ,,Pršutijada,, na kojima se takođe mogu probati starinski delikatesi.

Tradicionalna kuhinja je važna jer čuva lokalni identitet,podstiče seoski turizam i sprečava zaborav starih znanja.

Foto Amppres Jelena Milićević Centar za negovanje tradicije

Jelena Milićević iz Centra za negovanje tradicije objašnjava zašto je očuvanje starih mirisa i ukusa važno.

-Čačansko planinsko selo Vujetinci je uspelo da sačuva pripremu i recepturu ovog jela i praksu pripreme. Ono što ide u prilog ovom jelu koje se pominje u Kneževoj večeri u srednjem veku.

Tokom leta se održava manifestacija ,,Bungurijada,, koja ima takmičarski karakter.

Milićević je podsetila i na pripremu starih poslastica koje su potpuno nestale kao što je pita šneara

-Ova pita se pripremala od svega nekoliko sastojaka,kora za pitu i jaja,talnije kore su premazivane šneom od belanaca i prelivala se žumancima.Nosila se na babine kako bi porodilje vratile snagu-

Posebno je važno što se recepti dugo nisu zapisivali, već su se prenosili s ruke na ruku,od bake na unuke,kroz svakodnevni rad u kuhinji i pripremu.

Kada nestane neko staro jelo, ne nestaje samo recept — nestaje deo istorije jednog kraja. Zato se danas sve više govori o očuvanju tradicionalne kuhinje kao dela kulturne baštine Srbije i Balkana.