Svetska zdravstvena organizacija i Američka pedijatrijska akademija daju smernice koliko vremena deca treba da provedu pred ekranom: Bebama i maloj deci ne treba dozvoliti da gledaju u ekran bilo kog uređaja, za mlađu decu određeno je jedan do dva sata, i deci od 6 do 12 godina, otprilike dva sata.
Za one koji ne podižu decu, smernice izgledaju jednostavno. Zar je tako teško odrediti jedan sat gledanja crtaća pre večere? Ali to nije stvarnost većine ljudi. Starija braća i sestre gledaju u svoje telefone ili televizore u blizini mlađih. Tableti su instalirani u automobilima. Roditeljima tokom celog dana stižu poruke. Čak i najstrože roditelje u ovom pogledu sabotira škola, jer ekrani ulaze u igru i školske aktivnosti.
Profesorka Kendra Tomas napominje da je prilično oprezna u pogledu vremena koje njena deca provode pred ekranom, ali napominje da ekrani nisu jedini izvor problema u detinjstvu.
„Osećaj krivice iz minuta u minut me podseća na teret brojanja kalorija. Pritisak na detaljnu kontrolu zasnovanu na brojevima sigurno mora ukrotiti neposlušnu zver. Ali neće.“
Ekrani su toliko sveprisutni da bismo uopšte mogli da brojimo iz minuta u minut koliko vremena provodimo pred njima. Računanje vremena provedenog ispred ekrana postaje organizacioni podvig – kao što je izvlačenje aplikacije za brojanje kalorija svaki put kada krišom uzmete zalogaj sladoleda, ističe profesorka.
Ekran više nije samo televizor
Smernice za vreme ispred ekrana zasnovane su na decenijama istraživanja koja su se odnosila samo na gledanje televizije. Zbog toga se čini da smernice nisu povezane sa načinom na koji se ekrani koriste u većini porodica. Naravno, osnovni nalaz i dalje važi: više vremena pred ekranima znači manje vremena provedenog napolju i u spavanju. Ali nikada neće postojati decenije longitudinalnih dokaza koji će ispratiti napredak tehnologije.
Važinje je kada gledaju i šta gledaju, neko koliko dugo gledaju
Štaviše, isključivo merenje broja sati udaljava nas od problema sadržaja i konteksta, dodaje profesorka. Ekrani više nisu samo televizija. Današnji ekrani su prenosivi i individualni. Iskaču i lepe se jedan na drugi – deca razmenjuju poruke na društvenim mrežama dok završavaju domaći zadatak, sa uključenim televizorom u pozadini.
Umesto da računaju vreme provedeno ispred ekrana, roditelji bi mogli razmišljaju o dobu dana, šta je na ekranu, koju vrstu aktivnosti to menja, a šta dodaje.
Šta nam uskraćuje gledanje u ekran
Ekrani su često problematični zbog onoga što zamenjuju. Vreme pred ekranom, na primer, ne bi trebalo da bude rešenje za smirenje. Bes i tuga se često rešavaju poturanjem ekrana umesto pravim suočavanjem. Ekrani uništavaju fizičku aktivnost, čitanje knjiga i, što je možda najvažnije, slobodno, nestrukturirano vreme.
Ekrani nam ne dozvoljavaju da iskusimo dosadu
Dosada podstiče kreativnost i često je katalizator novih ideja i „aha efekta“. Vežba aktivira mozak. Knjige uče decu da se usredsrede i izgube u priči. Nestrukturirano vreme ih primorava da rešavaju probleme i maštaju. Kao rezultat toga, često ometanje predstavlja ćorsokak u razvoju.
Da budemo jasni, ekrani nisu jedini izvor nesreće u detinjstvu. Generacije dece su propadale mnogo pre nego što smo svi kupili tablete. Ali ekrani lako zadiru u druge životne veštine. Da li deca još uvek uče da se smire? Vodite li razgovore oči u oči? I mogu li da zaspu sami? Kada se ekrani koriste da bi se izbegli emocionalni lomovi i dete uspavalo, oni potkopavaju ljudsku sposobnost da procesuira emocije i nauči da se odmara.
RTS/Amppress
Autor
Pročitajte još
Arilje ima svoje more, prelepe plaže na reci Rzav pune kupača
SVETSKI DAN PLANETE ZEMLjE
Počele prijave penzionera za besplatnu rehabilitaciju u banjama Srbije