Džinovska puhara-lek i hrana

Pečurke (gljive) se širom sveta jedu i koriste u medicinske svrhe hiljadama godina. Zbog svoje lekovitosti zaslužile su naziv „super hrana“, a zbog raznolikosti potrebno je dobro ih poznavati jer postoje određene opasnosti kod konzumiranja pojedinih vrsta.

Sezona berbe pečuraka i dalje traje, a mnogi su od skupljanja gljiva ovog leta lepo zaradili. Ipak, da se najkrupniji komad pronalazi onda kad se najmanje nadate dokazuje primer iz novovaroškog sela Božetići, kada je u dvorištu Ćirovića ubrana džinovska gljiva puhara, sasvim slučajno ugledana prilikom košenja trave.

„Rođak koji je kosio prvo je mislio da je osinjak i pozvao me da pogledam. Meni se u prvi mah učinilo da je u pitanju bundeva, ali kad smo je malo bolje zagledali shvatio sam da je ogromna pečurka. U pitanju je gljiva puhara kojih ovde ima dosta, ali su mahom veličine pesnice, ovako ogromnu nikad u životu nisam video. Ima oko pola metra u prečniku, a obim joj je preko 120 centimetara“, kaže za naš portal Dragoljub Ćirović.

Iako velikih dimenzija, gljiva puhara izuzetno je laka. Jestiva je samo dok je mlada i bela, posle toga nije za upotrebu. Kad sazri njena unutrašnjost je ispunjena belim prahom, koji se od davnina u narodu upotrebljava kao lek za mnoge bolesti.

Lekovitost puhare

Pored toga što je dobra za jelo, zbog visoke vrednosti belančevina, koje sadrži, ona ima i neka lekovita svojstva. Sadrži aminokiseline, ureu, ergosterol (provitamin vitamina“D“), masti i materiju nazvanu kalvacin (calvatin), koja je u eksperimentima na miševima pokazala antitumorna svojstva.

Zrele spore predstavljaju sirovi antibiotik. Imaju svojstvo da, ako se stave na otvorenu ranu, zaustave krvarenje. Takođe se stavljaju i na žive rane da bi se zaustavila ili sprečila infekcija. Proces zarastanja je veoma brz, a ožiljak gotovo zanemarljiv. Ovo svojstvo je u narodu poznato od davnina, naročito u pasivnim krajevima i planinskim zabitima. Najčešće su seljaci na ovaj način lečili rane kod stoke. Postoje dokumenti da su vojnici tokom I svetskog rata takođe koristili ovaj prah za dezinfekciju i zarastanje rana.

Obzirom na svoje antibiotsko svojstvo, ovaj se prah koristio i kod bakterijskih oboljenja grla i nosa. Na poseban način, od njega se priprema i čaj. Novija medicinska istraživanja u svetu su dokazala da je ovaj prah prirodni antibiotik koji deluje takođe i na bakterije koje izazivaju upalu pluća i na neke od bakterija koje su izazivači upale mokraćnih puteva.

„Najviše se koristi da bi se zaustavilo krvarenje. Malo praha se stavi na ranu i ona vrlo brzo zarasta. Međutim ova moja je ubrana pre nego se prirodno osušila, tako da je ne bih koristio u te svrhe. Neću je baciti, neka ostane u mom domaćinstvu kao jedan suvenir iz naše lepe i nepredvidive prirode“, kaže ovaj domaćin iz Božetića.

Jestivost puhara

Mlade gljive puhare su izrazito bele, dok stariji primerci mogu da poprime žućkastu boju. Proces sazrevanja traje veoma kratko, pa je prava sreća ukoliko je neko pronađe, a Đirovići su očigledno jedni od retkih.
S ukusom na teleći mozak, najukusnija među svim puharama. Treba samo paziti da joj je meso još jedro i belo (da nije počelo da žuti). Koristi se u celini, samo se opna oljušti
Meso puhare je veoma nežno, zato na to treba obratiti pažnju kod njenog spremanja. Najbolje je da se pohuje – tako je najukusnija. Može se i pržiti u dobro zagrejanom ulju, ali to treba da bude veoma kratko. Puhara se može i dinstati ili, tačnije, da se spremi sa sosom sa maslacem. Možete otopiti maslac i razrediti sa bujonom i začinima, pa pečurke dodajte na kraju.
Po želji, puharu možete konzumirati blago pečenu. Možete je staviti na ražnjiće samo nju ili u kombinaciji sa mesom. Ne postoji mnogo načina da se spreme puhare, ali zato ona spada u najukusnije pečurke.

Štetnost puhare

Opasnosti koje postoje u konzumiranju puhare se vezuju za verovatnoću da se ona pomeša sa nekim otrovnim vrstama. Dobra vest je da gigantska puhara nema dvojnika slične veličine, pa se zato ne može pomešati sa nekom drugom.