Porodica Dobrosavljević iz Kotraže – čuvari tradicije ćumurdžija već više od četiri decenije

U srcu Dragačeva, u selu Kotraža, dim iz ćumurana porodice Dobrosavljević već više od četrdeset godina neprestano se vije. Ono što je započelo kao zanat jednog čoveka, preraslo je u porodičnu tradiciju koja danas obezbeđuje egzistenciju, ali i čuva duh i ponos dragačevskog sela.

Sve je počelo davne 1980. godine, kada je deda Saše Dobrosavljevića podigao prvu ćumuranu i započeo posao koji će obeležiti tri generacije. Njegov sin Borko, tada mlad radnik u državnoj firmi, odlučio je da napusti sigurno radno mesto i krene porodičnim putem.

„Proizvodnja ćumura je stari zanat, star hiljadama godina. Ja sam se njome ozbiljno bavio još sedamdesetih i osamdesetih godina, i tada sam, među prvima u ovom kraju, registrovao proizvodnju. Malo ko je tada imao registrovanu delatnost. Kupovao sam drvo, proizvodio i otkupljivao ćumur koji sam distribuirao, najviše za Beograd“, priča Borko Dobrosavljević, danas penzioner koji i dalje pomaže sinu u radu.

Iako fizički zahtevan, ovaj posao bio je siguran izvor prihoda za mnoge porodice u Kotraži. „Ranije je to bilo isplativije nego danas“, kaže Borko, objašnjavajući da su nekada razlike u ceni bile znatno veće. „Danas su troškovi veliki, prevoz skup, i jedva se uklapa. Ali Saša održava kvalitet i tradiciju, zato ljudi i dalje traže naš ćumur.“

Njegov sin Saša nastavio je porodičnu delatnost, modernizovao deo procesa i 2013. godine otvorio sopstvenu radnju.

„Trudim se da sve više ubacim mašina da olakšam fizički rad, jer je najveći problem radna snaga“, objašnjava Saša. „Proces proizvodnje traje desetak dana, od slaganja drveta do kupljenja ćumura. Sve radimo u dvorištu, imamo tri peći, i svaka zahteva pažnju – od podpaljivanja do hlađenja.“

Sirovinu, uglavnom bukovo drvo, Saša danas kupuje od Srbija šuma i privatnih vlasnika. „To je najkvalitetnije drvo za ćumur, a naši kupci traže upravo taj kvalitet – bez prašine, s malim procentom vlage“, dodaje on.

Njihov ćumur danas stiže do Beograda, Novog Sada i Subotice, a mnogi kupci su verni porodici Dobrosavljević i više od dvadeset godina. „Sa nekima je sarađivao i moj deda“, kaže Saša ponosno. „Najvažnije mi je da ono što prodam bude bez reklamacije – to je recept opstanka.“

Tradicionalni zanat kao oslonac opstanka sela

U vremenu kada se mnoga dragačevska sela prazne, porodica Dobrosavljević pokazuje da opstanak na selu nije samo moguć, već i smislen – ako postoji znanje, trud i porodično zajedništvo.

„Ovaj zanat je težak, ali kad se radi srcem, može da se živi pristojno“, kaže Borko. „Najvažnije je da se ne odustane. Ako mladi hoće da rade, sela će živeti.“

Priča o porodici Dobrosavljević je dokaz da budućnost dragačevskih sela leži u malim porodičnim domaćinstvima, u očuvanju tradicije i u spremnosti da se stari zanati prilagode novom vremenu – jer svaki plamen u ćumurani Kotraže znači još jedno selo koje diše i traje.

Amppress

Autor

AMP PRESS

See author's posts